Pisati o vinu je kao pisati o dobrom prijatelju. Ne znaš gde da počneš, a kako god i odakle god da kreneš tu prvu misao, završićeš jednako – u sevdahu.
Počnimo od lepote. Vino je lepota. Za sva čula. Od pogleda na bistrinu i suptilno zlato nekog rizlinga, preko mirisa – u kome, lično, rado uživam duže, da produžim iščekivanje zadovoljstva koje donosi susret božanske tečnosti sa čulom ukusa. I pošto je svaki pravi ljubitelj vina, bar u nekom svom delu, hedonista, znaće da u tom zanosnom susretu nijedno čulo ne sme ostati „pošteđeno“ uživanja – zato, pre nego što se prepustimo blagodetima vina, pustimo da se susretnu naše čaše i proizvedu fin, mek, zvonak zvuk – radost za naše uši. Zbližavanje.
Vinogradarstvo je postojalo hiljadama godina pre nove ere. U antičko doba, osim lukrativnosti ove privredne grane, samo vino (lat. vinum) imalo je značajnu ulogu u društvenom životu i ritualima antičkih naroda i kao simbol života, životnosti, hedonizma u različitim mitologijama i religijama. U antičkoj Grčkoj, kao i u Rimu, na primer, stanje zanosa koje proizvodi vino, smatrano je „bliskošću sa bogovima“. I to sa pravom. Vino je (u umerenim količinama!) izvor inspiracije, poleta, želje za životom. Ono je u stanju da ponekad „otključa“ neke skrivene, inspirativne delove čak i „najtvrđih“ ličnosti. Bliskost sa bogovima, dakle, da se tumačiti na razne načine – ali je u svakom slučaju, lepa – a to je ono što je vinu, u odnosu na druga alkoholna pića, potpuno jedinstveno.
Judaizam i hrišćanstvo pripisuju vinu mesijansko značenje. Ono je simbol, između ostalog, lekovitosti, ali i opojnosti, ako se u njemu uživa sa merom. Vino može da zavede, ali i se kroz njega, odnosno kroz opojni pehar, ispoljava božanski bes.
Vino je i simbol slavlja, raskoši stvaranja i čula.
O vinu bih vam najradije pričala – uz vino. Pomislim, na primer, kako bismo se utopili u fini, muskatni ukus tamjanike, po prolećnom suncu, pa bih vam rekla kako mi, baš sada, uz ovo vino, nedostaje pokoja jagoda, ili trešnja – jer me njegova puna slast asocira na crveno voće.
A uveče bih vas gnjavila svojom ljubavlju za literaturu i čitala vam, uz sveću, nekoga od svojih starih drugara, mrtvih pesnika – drama koju biste, naravno, mnogo lakše podneli uz pršut, sir i poneku čašu (bar) petogodišnjeg Pinot Noir-a.
Kad smo kod literature, pomenuću i jednu, sasvim posebnu književnu (pesničku) vrstu, nastalu – ako je verovati izvorima – još pre pisane reči: pesma uz piće, pesma za piće (slobodni prevod nemaččkog „Trinklied“), a kulminirala je na germanskom govornom području. U antici, ove pesme su slavile Dionisa, grčkog boga vina, slavlje i vino u lirskoj formi. Motiv vina pojavljuje se i u pričama i epovima, poput Odiseje. Od „mlađih“ pesama o vinu, najpoznatija je, možda, ona iz opusa „Carmina Burana“, In Taberna (između ostalih).
I najbitnije: ako nemate sa kim podeliti vino, uživajte sami – ali se obavezno „kucnite“ sa flašom. Ima tu nečeg. Zbližavajućeg.
